.:: Anime Heaven ::.

Balkanski forum o Anime, Manga i ostalim Japanskim ostvarenjima u polju Animirane umetnosti
 
HomePortalCalendarFAQSearchMemberlistUsergroupsRegisterLog in

Share | 
 

 Japan- Kultura i Tradicija....

View previous topic View next topic Go down 
AuthorMessage
SnT
Admin
avatar

Posts : 126
Join date : 2009-01-15

PostSubject: Japan- Kultura i Tradicija....   Fri Jan 16, 2009 5:42 pm

Osnovna Japanska tradicionalna desavanja:
- Japanska cajna ceremonija
- Kabuki Pozorista

Japanska Cajna ceremonija
Čajna ceremonija (ćado ili sado) jeste ritualno spremanje i služenje zelenog čaja u prahu u prisustvu gostiju. Trajanje formalne čajne ceremonije uključuje obrok (ćakaiseki) i dva služenja čaja (koića i usuća) i traje otprilike četiri sata, tokom kojih se domaćin celim svojim bićem predaje čajnom obredu u nameri da proizvede estetsko, intelektualno i fizičko uživanje i pomogne gostima da umire svoj um.

Da bi postigao ova načela, domaćin, ili domaćica, mogu provesti decenije u usavršavanju ne samo tačno propisanih procedura za serviranje i pripremu čaja, već takođe i u učenju poštovanja umetnosti, poezije, kaligrafije i ovladavanju veštine aranžiranja cveća i uređivanja bašte, negujući u sebi osećanja ljubaznosti, naklonosti, nesebičnosti i pažljivosti za potrebe drugih.

Iako su svi napori domaćina usmereni ka uživanju učesnika čajne ceremonije, ne može se reći da je sam čajni obred povlađivanje gostima i njihova razonoda. Čajna ceremonija je podjednako usmerena ka tome da učesnici osete poniznost usredsređivanjem pažnje na duboku lepotu najjednostavnijih prirodnih pojava, kao što su svetlost, zvuci vode, blesak vatre - koji naglašavaju postavku rustične čajne kolibe - ali i manifestacije stvaralačke sile univerzuma.

Razgovor u čajnoj sobi usredsređen je na ovakve teme. Gosti se neće upustiti u isprazno ćaskanje, već ograničiti svoj razgovor na razmatranje porekla čajnog pribora i divljenje lepoti prirode.

Uspostavljanju jednog od osnovnih načela okupljanja na čajnoj ceremoniji doprineo je zen budizam. U pitanju je načelo življenja u ovom trenutku, te je čitav čajni obred tako napravljen da se, otklanjanjem svih ometajućih svetovnih misli, usredsrede čula i u potpunosti učestvuje u obredu.

Pre početka ceremonije, gosti će se prvo okupiti u čekaonici gde će biti posluženi šoljicom tople vode koja će se kasnije koristiti za pravljenje čaja. Onda će čekati u bašti da ih na unutrašnjoj kapiji pozdravi domaćin, u vidu tihog naklona. Gosti će onda otići do „kamenog bazena“ gde će oprati ruke i usta i ući u čajnu sobu kroz niski ulaz tako sagrađen da bi ih podsetio da su svi jednaki. Gosti će se zatim diviti visećem svitku u niši, a to je obično kaligrafija nekog zen sveštenika. Zatim će, kleknuvši na pod, zauzeti svoja mesta. Nakon propisanih pozdrava, domaćin će dodati ugalj na vatru i poslužiti jednostavni sezonski obrok, tek toliko da se utoli glad. Gosti će onda sačekati da ih domaćin pozove na služenje čaja. Kutiju, kašičicu i šoljicu za čaj domaćin će brisati i simbolično pročišćavati, a svojim ritmičnim pokretima uvesti goste u stanje usredređenog mirovanja i smirenosti. Čaj se sprema u tišini i u jednoj šoljici, koja ide od gosta do gosta, a svaki će otpiti gutljaj sa istog mesta, na taj način se simbolično povezujući. Domaćin će onda dodati još uglja na vatru, poslužiti sušene slatkiše i pripremiti blaži, penušaviji čaj. Tokom ove završne faze, atmosfera je lakša i gosti se upuštaju u opušteni razgovor. Međutim, razgovor je i dalje usredsređen na divljenje priboru i atmosferi.

Nakon što je, krajem VII veka, uvežen iz Kine, zeleni čaj je oko XII veka počeo da se pije u japanskim manastirima i velikim aristokratskim kućama vladajuće ratničke elite. Čaj se prvobitno koristio kao lek, a monasi su ga pili da bi ostali budni tokom višečasnovnih meditacija. Rani oblici čajne ceremonije bili su velika okupljanja za razmetljivo izlaganje dragocenog pribora u velikim dvoranama, ili bučne proslave u kojima su učesnici pogađali poreklo različitih čajeva. Konačno, pod uticajem zen majstora iz XIV i XV veka, služenje čaja pred gostima poprima duhovno uzdižuću formu. Zen majstor iz XV veka, Murata Đuko (1422-1502) razbio je sve konvencije dotadašnjeg čajnog obreda namenjenog aristokratiji na skromnu sobu od četiri i po tatamija. Majstor čaja koji je usavršio ovaj obred je Sen no Rikju (1522-1591). Rikju je bio sin bogatog trgovca iz Sakaija, blizu Osake, najuspešnije japanske trgovačke luke XVI veka. Njegovo poreklo omogućilo mu je kontakt sa bogatim čajnim ceremonijama aristokratije, ali postaje zainteresovaniji za put sveštenika i njihov pristup čajnom obredu kao otelovljenju zen načela poštovanja svetog u svakodnevnom životu. Sledeći Đukoov primer, Rikju je lišio čajnu sobu, i način spremanja čaja, svega nepotrebnog (ne-suštinskog) i razvio čajni obred u kome nije bilo proćerdanog trenutka i ni jednog suvišnog predmeta. Umesto skupog uvoznog pribora za čaj u raskošnim prijemnim halama, Rikju je spremao čaj u slamnatoj kolibi koristeći se jedino gvozdenim čajnikom, jednostavnom lakiranom kutijom i kašičicom za čaj, metlicom od bambusa, i svakodnevnom činijicom za pirinač, koja je služila kao šoljica za čaj.

Jedini ukras u Rikjuovoj čajnoj sobi jeste viseći svitak (kakemono) ili vaza sa cvećem postavljena na tokonomi (niši). Zahvaljujući nedostatku ukrasa, učesnici obreda postaju svesniji detalja i otvaraju se za jednostavnu lepotu koja se nalazi oko njih i u njima samima.

Suština Rikjuove čajne ceremonije bila je u konceptu vabi. Vabi doslovno znači usamljenost. U filosofiji zena usamljenost i siromaštvo se posebno cene i ističu, smatrajući se najvećim bogatstvom jer omogućavaju čoveku da pogleda u sebe i pronađe duhovno bogatstvo tamo gde nema vezanosti za materijalno i svetovno. Zbog toga se Rikjuov stil naziva vabi-ća (vabi: usamljenost, jednostavnost, skromnost, siromaštvo; ća: čaj). Nakon Rikjuove smrti pojavilo se mnogo škola čaja, a čajna ceremonija je bila pod uticajem određenih samurajskih gospodara. Ipak, osnovno načelo u svim ovim školama ostao je Rikjuov duh jednostavnosti, usamljenosti, skromnosti i siromaštva.

U japanskoj čajnoj ceremoniji koja je, prema rečima Kakuzo Okakure, umeće življenja Japanaca, vladaju četiri osnovna načela: harmonija, poštovanje, čistota i smirenost. Na svaki od ovih načela uticala je određena filosofija, pa je tako harmonija taoističko načelo, koje nalaže održanje sklada sa prirodom, ili sklada između muškog i ženskog principa (jina i janga). Čistota je šintoističko načelo i ima dodira sa taoizmom. Poštovanje je konfučijansko načelo, a smirenost, kao najznačajnije, jedan je od najvećih doprinosa zen budizma japanskoj misli.

Kabuki Pozorista
U raznim periodima svoje istorije, Japan je prošao i kroz period vladavine šogunata i gotovo potpune izolacije. Vrlo mučan i težak period započeo je 1603. godine sa vladavinom šoguna Tokugave Iejasua. Tada je otpočeo period jake vojno-centralizovane države. Društvo je bilo hijerarhijski podeljno u tri grupe: na plemstvo, samuraje ili ratnike, i obično građanstvo – radnike, seljake i trgovce. Upravo ova izolovanost i podeljenost društva dovela je do stvaranja novih umetničkih formi, lutkarske drame, drvoreza u boji (ukijo-e) i kabuki pozorišta.

Za razliku od no pozorišta koje je pripadalo aristokratskoj klasi, kabuki je pozorište koje je nastalo i razvijalo se isključivo među pripadnicima trećeg staleža, ponajviše među trgovcima.

Nastanak kabuki pozorišta vezuje se za 1596. godinu kada je devojka Izumo Okuni, izvela čudan ples na obali reke Kamo u Kjotu. Bila je neobično obučena za tadašnje uslove – na sebi je imala dugačku haljinu, šarenu maramu, povez oko glave, velike ogrlice i razne narukvice. Uz elemente budističkog plesa, svom plesu je dodala i neke slobodne pokrete, koji su ga, uz zveckanje ogrlica i narukvica, činili vrlo zanimljivim i nesvakidašnjim. Tako je kabuki dobio svoje ime: ka pevanje, bu ples, ki veština, a reč dolazi od glagola kabuku što znači „nagnuti se“.

Ples koji je Okuni tada izvela postao je vrlo popularan među mladima. Njena se popularnost brzo širila.

Posle nekog vremena, svom plesu je dodala flautu i bubnjeve, a ubrzo joj se i pridružio njen ljubavnik. Ubrzo posle toga imala je i novo društvo oko sebe, mlade muškarce i žene. Kako se njena grupa širila, odlučila je da napravi pozorište. Ono je bilo malo, bina je bila po uzoru na no pozorište i osmišljeni su novi pokreti. Novo pozorište nazvano je Okuni kabuki. Postalo je vrlo poznato i bilo je preteča modernog kabukija.

Posle smrti Izumo Okuni 1610. godine, njeni naslednici ulepšali su formu koja je nazavana onna kabuki odnosno ženski kabuki. U ovom periodu u predstavu je uveden i šamisen, trožičani instrument, za naglašavanje dramske radnje. S obzirom da devojke nisu bile toliko talentovane kao Okuni, u nadi da će pridobiti publiku, uz svoj ples uvode i pokazivanje tela. Naravno, kabuki postaje vrlo popularan među svim građanskim slojevima. Međutim, 1629. godine šogunat zabranjuje sve predstave i rad pozorišta, a kao razlog navodi loš uticaj na javni moral.

Sa nestankom ženskog kabukija, javlja se vakašu kabuki, odnosno muški kabuki. Iako su zgodni mladi dečaci i pre bili sastavni deo kabukija, oni sada postaju jedini na sceni, glumeći sve, pa čak i ženske likove. Narod je zavoleo i ovakve predstave, čak i sami samuraji. Ideja da muškarci glume ženske likove toliko im se dopala da su neki samuraji postajali opčinjeni mladim dečacima. Jednom prilikom je došlo do incidenta kada su se dva samuraja potukla oko jednog dečaka pa je šogunat zabranio rad pozorišta. Nakon dve godine, dozvoljeno je da se ponovo otvore kabuki pozorišta, ali ovoga puta, glumci nisu bili mladi već stariji muškarci, srednjih godina (tzv. jaro kabuki). Svesni svojih godina, ovi glumci su znali da moraju publiku pridobiti svojim glumačkim i plesnim veštinama, a ne lepotom. Oni zato uvode složeniju tehniku glume, a predstave dobijaju pravi scenario.

Za vreme Tokugava perioda celu zemlju je kontrolisao šogunat i glumci nisu bili izuzeti iz toga. Oni nisu pripadali ni jednoj društvenoj klasi, te im je sve bilo zabranjeno. Strogo su se kontrolisala njihova kretanja, kontakt sa običnim ljudima im nije bio dozvoljen, bili su potpuno izolovani, a nijedna predstava nije mogla da se izvede bez dozvole šogunata. Pomno su se pratile sve predstave, a moglo je da bude cenzurisano sve za šta je šogunat smatrao da ima opravdanja. Zabrane su se odnosile i na kostime koji su se nosili na sceni. Glumcima je bilo zabranjeno da nose odeću ljubičaste i purpurno crvene boje jer se smatralo da ove boje pripadaju aristokratskom sloju, kome kabuki glumci sigurno nisu pripadali.

Osnovna razlika između zapadnog i kabuki pozorišta je u samoj bini. U kabukiju, bina ima dodatnu stazu ili prolaz koji prolazi kroz publiku, a zove se hanamići. Pozornica nikad nije preterano ukrašena kako ne bi ugrozila glumca, a hanamići se ukrašava u zavisnosti od funkcije u predstavi. Pozornice su sastavljene iz nekoliko platformi kako bi se odvojili prostor, enterijer i eksterijer ili pak kako bi se ukazalo na razliku u društvenom statusu. Sa leve strane bine postavljeni su svirač šamisena i pevač narator, a sa desne, na prvoj platformi, nalazi se orkestar.

Kompletna kabuki predstava propraćena je muzikom, tj. muzičkim efektima. Glavni instrumenti u orkestru su šamisen, flauta od bambusa, mala no flauta, gong, zvona i bubnjevi različitih veličina. Pored raznih instrumenata, šamisen zauzima vrlo važan deo u muzičkoj pratnji. Ovaj instrument može da proizvede srednje tonove ljudskog glasa. Na primer, u scenama plakanja, šamisen naglašava kretanje glumčevog tela dok plače, a onda muzički preuzima zvuk plača.

Srž kabuki pozorišta je zapravo igra. Za vreme plesnih momenata glumci kroz mimiku opisuju raspoloženje, misli i prolazne emocije likova. Uglavnom se prilikom plesa koriste rekviziti kao što su mačevi, lule ili fenjeri, ali svakako su najvažniji lepeza i tenugui (neka vrsta ubrusa ili maramice, koja se za pozorište pravila od svile).

Ono što nam bolje i slikovitije opisuje samu kabuki predstavu jesu zapravo kostimi i šminka. Ima nekoliko različitih tipova šminkanja: jedna od njih je kumadori, stil koji pomalo podseća na masku, a sastoji se iz nekoliko raznobojnih linija nacrtanih na beloj podlozi; zatim potpuno bela lica sa roze senkom za ženske likove i naravno prirodna braon boja za likove običnih zemljoradnika. Kompletnu šminku nanosili su sami glumci. Što se tiče kostima, glumci su imali pomoćnike za promenu kostima i to na samoj bini. Ovi pomoćnici su uglavnom bili obučeni u crno, sa crnim kapuljačama, ali ih je publika mogla videti. Za razliku od no predstave gde su kostimi elegantne odore plemićkog društva, u kabuki pozorištu kostimi pripadaju običnim ljudima i vremenu koje se predstavlja na sceni. S obzirom da je dvor za vreme Nara i Heian perioda (VIII-XII vek), propisao način odevanja, boje i vrstu tkanine, postojale su tri zvanične vrste odeće: odore za ceremonije, dvorske haljine i uniforme.

Kabuki je zahvaljujući jaro kabukiju postao pravo pozorište, izmenjena je konstrukcija bine, muzika i kostimi dostigli su vrlo brz i značajan razvoj do Genroku ere (1688-1704), koja je zapravo zlatno doba japanske kulture. Za manje od 50 godina, kabuki se od proste zabave razvio do predstave sa savršenim tehničkim izvođenjem. Razvijene su razne glumačke tehnike, a najznačajnija je svakako mie poza, koja predstavlja vrhunac glumčevih emocija. U njoj se glumac zaustavlja na trenutak i tako dočarava svoje emocije.
Back to top Go down
View user profile http://animeheaven.forumotion.com
xX_BloodyEmoVampire_Xx
Anime Beginner
Anime Beginner
avatar

Posts : 57
Join date : 2009-01-15

PostSubject: Re: Japan- Kultura i Tradicija....   Sat Jan 17, 2009 7:53 pm

Zanimljivo....xD
Back to top Go down
View user profile
 
Japan- Kultura i Tradicija....
View previous topic View next topic Back to top 
Page 1 of 1
 Similar topics
-
» Recent Japan Earthquake / Tsunami
» Huge Earthquake hits Japan, generates tsunamis
» Depressing ~ Japan
» San Japan (Aug 16-18 2013) San Antonio, TX
» Bonsaï in Japan - update 21janv12 : video demonstration ASPAC

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
.:: Anime Heaven ::. :: .:: Off Topics ::. :: Japan-
Jump to: